Početna strana > Knjige, alati i eko sredstva > Časopisi i knjige

JA ili ja, ko sam ja - dr Lazar Trifunović

Cena: 1200.00 rsd
Samo u maloprodaji
Šifra: 4201000
Robna marka: knjige
Količina: Kom.
Načini plaćanja
Načini isporuke
Verzija za štampu
+ 381 11 26 94 315
Opis proizvoda:

• o knjizi:
Knjiga JA ili ja, ko sam ja? u formi putopisne autobiografije ispričane kroz razvojne faze psihosinteze, kod nas nedovoljno poznatog psihološkog pravca koji je utemeljio dr Roberto Asađoli, donosi priču o dva puta koja su za autora knjige dr Lazara Trifunovića imala isti početak. Jedan put je autora vodio po prostranstvima planete Zemlje, a drugi na putovanje unutar njega samog. Bežeći od sebe, od suočavanja sa samim sobom i problemima koje je nosio u sebi, autor je počeo da putuje po različitim zemljama Evrope, Azije, Afrike i Amerike. Međutim, to ga je dovelo samo do zaključka da se od sebe i onoga što čovek nosi u sebi ne može pobeći. Kada je to shvatio i skupio hrabrost da se suoči sa samim sobom, otvorio mu se novi put. Bio je to put ka nutrini bića, kojim je morao poći da bi našao sebe. Nedugo zatim autor je shvatio da ovo nisu dva odvojena puta, nego predstavljaju refleksiju jedan drugog. Jedan isti put, put koji je autorov haotičan život doveo u stanje ravnoteže. Put koji ga je od proklinjanja života doveo do toga da se svako jutro budi sa bezrazložnim osmehom na licu.

Putujući po svetu, autor se sretao sa ljudima iz svih životnih domena, sa svih strana sveta. Posećivao je razne škole, tražio različite knjige, boravio po svetim objektima mnogih religija. Proučavao je različita ezoterična učenja, tradicije i filosofije. Ova knjiga je rezime tog iskustva. Na svojim putovanjima autor se implicitno doticao i svih onih pitanja koja postavljamo sebi, tražeći i čeznući za onim pravim odgovorom na pitanje o suštini. Za čitaoce koji u knjizi prepoznaju putokaze, ona će biti svojevrsni izazov da krenu putem samospoznaje i shvate da život može da ponudi mnogo više od lagodno provedenog vremena i posedovanja materijalnih dobara.
 
• predgovor:
Predgovor knjizi napisao je akademik Vladeta Jerotić:
,,Preda mnom je jedna dosta neobična knjiga, sa takođe dosta neobičnim naslovom: „JA ili ja, ko sam ja?“ – o kojoj treba nešto da napišem. Čija je to knjiga? Lazara Trifunovića, lekara iz Novog Sada – sada već mogu da kažem (pošto sam knjigu pročitao), ne samo autora dosta neobične knjige, već autora, sasvim neobičnog čoveka. Čoveka-putnika (homo viator), ne samo svetskog, već kosmičkog Putnika. Zašto kosmičkog? Iz prostog razloga što je Lazar Trifunović, putujući planetom Zemljom, posećujući sve njene kontinente, uporedo putovao iznutra, kroz lavirint svog duševno-duhovnog života.
Bio je to put čoveka „procesa individuacije“, kako je naučnik, filosof i religiozni mislilac, jedan od korifeja kulture u XX veku, švajcarski psihijatar i psihoterapeut Karl Gustav Jung, nazvao prirodan razvoj Čoveka. Naš vrli autor, Lazar Trifunović stigao je do polovine svog životnog puta, kada treba da počne, prema Jungovom uverenju, onaj drugi značajniji i duhovno zreliji deo nečijeg života. U toj drugoj polovini života, introvertovani postaju ekstravertovani, i obratno, kako bi tako dalje bogatili svoj proces individuacije. Lazar Trifunović kao da je već u prvoj polovini svog života jednako uspešno otkrivao čudesa Života i Smrti, roneći u dubine svoje ličnosti i opisujući čudesno u spoljašnjem svetu.
Knjiga Lazara Trifunovića „JA ili ja, ko sam ja?“, počinje rečima: „Knjiga koja je pred vama predstavlja svedočenje o jednom  učenju.  Učenju o čoveku i njegovom životu. Osnovna svrha ovog učenja je bila da nađem sebi leka. Ne za neku fizičku bolest, nego za psihičko stanje koje je u jednom trenutku postalo nepodnošljivo, a opet, klasična medicina nije imala ni objašnjenjenje, a ni pravo rešenje za tako nešto. Mene, kao mladog doktora, to je veoma razočaralo i nateralo da krenem nekim drugim putem.“ (podvukao V. J.).
Ko je i kako probudio u ovom mladom doktoru, Lazaru Trifunoviću, nasušnu potrebu da upoznaje sebe? Zar to nije bilo Biće – kako Ga je nazvao i više puta nazivao Lazar u ovoj biografiji-autobiografiji – prisutno apsolutno u svakom čoveku (siguran sam da se sa mnom slaže naš autor). Zašto ovo Biće ne traži svaki čovek, zašto ona prirodna individuacija na putu od individue do L(l)ičnosti, nije prirodan put svakog čoveka? Ne znamo. Jedino što nam se čini da znamo, jeste saznanje da se ljudi nalaze na različitim lestvicama sazrevanja, u različitim su razredima individuacije i/ili oboženja, kao i saznanje – do koga je već stigao Lazar – da uspinjanju čoveka do Vrha, nema kraja. Penjanje čoveka do zamišljenog (ali ne i izmišljenog) Vrha, otpočinje prepoznavanjem razlike svog fizičkog i duhovnog bića, psiholozi (naročito oni predstavnici transpersonalne psihologije) bi rekli – Upoznavanjem (doživotno) svoga nesvesnog, svesnog i nadsvesnog Čoveka. Tako Lazar Trifunović i nastavlja da piše: „Ako smo na duhovnom putu, od presudnog je značaja da u teškim situacijama preuzmemo odgovornost za samu situaciju i sopstveni život. Upravo to je ono sa čim većina ljudi ima problem. Mora nam postati jasno da smo sami odgovorni za sve što nam se dešava u životu. Ne možemo tražiti krivce u drugim ljudima, što bi svakako bilo mnogo lakše.“
Kada dete počinje da uči azbuku („utvrđeni red slova“), ono počinje da uči od slova A, ili od broja 1. Slovo A je uvek a, ali na duhovnoj lestvici čoveka, ono nema isti sadržaj za svakog čoveka. Steći uvid u sopstvenu odgovornost, lišiti se, jednom za svagda, poznatog mehanizma odbrane ¬¬– projekcije (optuživanje D(d)rugoga za sva zla koja čovek u sebi nosi, ali ih teško prepoznaje), za mnoge ljude ne počinje od slova A (kako bi trebalo), a pitanje je da li do ovoga uvida čovek stigne, učeći sva slova života, fizičko-duševno-duhovne Azbuke. Ali, to i jeste muka na Putu ka Vrhu. „Odgovori nikada neće biti konačni i definitivni, ali pitanja mogu postati jasnija i voditi nas dalje kroz život ojačane tihim, ali dragocenim osmehom zbog koga je i vredelo preduzeti čitav poduhvat“, nastavlja da piše Lazar Trifunović, kružeći oko Centra.
U pesmi R. M. Rilkea (1875–1926) – za mene jednog od najvećih evropskih pesnika – „Zato sada pitanjima živim“, Rilke završava pesmu rečima: „Te zato sada pitanjima živi / i možda ćeš tako, veoma polako / krajnje neprimetno / dalekog dana nekog zaživeti / odgovorom.“
Već je bilo reči o spoljašnjem i unutrašnjem putovanju koje bi trebalo da bude zbilja životni cilj svakog čoveka. Lazar Trifunović tim povodom piše: „Putujući malo spolja, malo iznutra, kao da sam kroz ta putovanja lagano izbacivao iz sebe sve one nemire, očaje, strahove i sve drugo što me je mučilo više godina unazad.“ A gde sve nije putovao naš radoznali Putnik! Razume se da ga je zanimala Indija i tamošnji indijski gurui sa kojima je provodio u razgovoru i jednu celu godinu; naravno da ga je privlačila Etiopija, tražeći u njoj korene svog pravoslavlja; kako je moglo usplamteloj individuaciji Lazarevoj da promakne susret sa starom religioznom kulturom šamana u Peruu? I povratak u Indiju u kojoj upoznaje suštinu lečenja homeopatije, odlučujući da postane homeopatski doktor. U međuvremenu, duže boravi u Londonu, koji ga je odmah očarao kada ga je upoznao, pa će mu ostati stalno veran. Možda bi u njemu trajno ostao da nije dobio dragocen savet od duhovnog učitelja – Vrati se tamo gde si rođen i posluži bolesnim ljudima oko sebe! To je bio odlučan trenutak za Lazara Trifunovića da se vrati u Novi Sad i tamo otpočne lekarsku praksu.
Moramo se pitati kao relativno objektivni posmatrači i pratioci, iskustvima bogatog života ovog našeg Srbina, kako se to u njemu mešala i skladno pomešala, religija hinduizma i budizma, magija šamana i mističkog pravoslavlja – Lazar je stigao, već čovek u godinama, da se krsti u manastiru Ostrog i poseti Hilandar – približavajući ga (kako Rilke kaže, veoma postepeno) jednom cilju svakog (našeg, ljudskog) putovanja, otkrivanju Bića? Ko ne bi poverovao u anđela-čuvara koji ga je nevidljivo vodio podvižničkim putem upoznavanja sebe, drugih ljudi i to preko upoznavanja i otkrivanja Bića! Zar se moglo očekivati da će taj, dosadašnji put proći bez iskušenja zla, što znači, bez teških i opasnih kriza sumnje, očaja, umora, želje da se napusti Put! Zato Lazar Trifunović i može da napiše, pitajući se, čak bih rekao pitajući se u ime svih ljudi i čovekove nepoznate muke, i individualne i narodno-nacionalne istorije – ovako: „Da li je to ta večita borba dobra i zla. Zlo je tu da uništi sve, ali to omogućava da se zatim izgradi i napravi novo i bolje. Da li je to način na koji se održava harmonija u celom Univerzumu? Da li je to taj put napretka, prihvatanje senke i onoga što iz nje izađe?... Tu je pravi početak svake bolesti – u čovekovoj senci. U našem nesvesnom počinje svaka bolest i tu leži njen pravi uzrok, a ne u bakterijama, virusima i ostalim spoljašnjim uticajima... Transformacija senke dovodi do isceljenja, a ne do izlečenja, do kog se može doći uobičajnim lečenjem klasičnom medicinom... Zbog leka koji dovodi do isceljenja, počeo sam da putujem na razne strane sveta, da bih ga na kraju našao u sebi.“ (podvukao V. J.).
Eto najpre pitanja na koje nema konačnog odgovora čovekovog: Otkud Zlo u čoveku i u svetu? Da li postoji „balans“ i kako stići do harmonične ravnoteže Dobra i Zla u sebi (coincidentio oppositorum, o kome su vrhunski pisali i Heraklit i Paracelzus, i Nikola Kuzanski i Karl-Gustav Jung)? Ali onda i upućivanje poruke drugim ljudima (i zdravim i naročito bolesnim) od strane stvarnog Paracelzusovog učenika, Lazara Trifunovića, na moguću budućnost savremene medicine: na psihosomatsku medicinu, na holističku medicinu; tek ova medicina, veoma stara i opet mlada (tek u začetku na Zapadu, a oduvek poznata i primenjivana na Istoku) uči nas: skoro sve bolesti, od gripa do raka – psihosomatske su, u stvari psihičke bolesti! Pa, kako lečiti našu bolesnu psihu, uzvikuju ljudi, očajni, pa ipak u nadi? Lazar Trifunović poručuje: doživotnom borbom u sebi, odricanjem od svoga malog ja, da bi se jednom, s ove ili s one strane, stiglo do velikog Ja. Kako se ovaj podvig (ljudi treba da su podvižnici, hodočasnici, bogotražitelji!) može ostvariti, opet pitaju jadni ljudi. Samo doživotnim upoznavanjem sebe, i to najpre svog egoizma i zatvaranjem sebe u čeličnu kulu nepristupačnu za druge ljude (lično je iskustvo Lazara Trifunovića), a sve kao posledica – straha i krivice (ontičke su ovo kategorije, prema možda najvećem filosofu u XX veku, Martinu Hajdegeru).
Ostaje naša zahvalnost hrabrom duhovnom avanturisti dr Lazaru Trifunoviću, koji nam i poslednjim redovima u svojoj knjizi „JA ili ja, ko sam ja?“ pruža podršku da napredujemo na životnom putu, različitom kod svakog od nas, neumorno otkrivajući „smisao života“ (Viktor Frankl) koji nas (smisao) jedino može odvesti i dovesti do našeg Sopstva, do Centra naše ličnosti, prema Jungu (u čijem se Centru u hrišćanstvu, nalazi Isus Hristos). Ti završni redovi u ovoj dragocenoj knjizi, i sadržajno i stilski pristupačnoj svakom, iole školovanijem čitaocu, glase: „Duhovni put je dugo, teško, ponekad i bolno putovanje. To je avantura u zemlji punoj iznenađenja, poteškoća i opasnosti. Podrazumeva promenu onoga što nam se čini normalnim, a ponekad i prihvatanje onoga što izgleda neprihvatljivo.“
Ostaje da poželimo dr Lazaru Trifunoviću nastavak (produženje) „hodanja po mukama“ na dosadašnjem Putu, i induviduacije i oboženja, Puta kome kraja nema, ni sa ove ni sa one strane.''
 
• odlomak iz knjige:
,,Svest. Energija. Bog. Apsolutna istina. Univerzum. Genij. Esencija. Zovite to kako hoćete, ime nije bitno. Bitna je suština. Pišući o svom putu u ovoj knjizi, implicitno sam se doticao i svih onih pitanja koja postavljamo sebi, tražeći i čeznući za onim pravim odgovorom – odgovorom na pitanje o suštini. Ovo je priča o tome. 

***

Knjiga koja je pred vama predstavlja svedočenje o jednom učenju. Učenju o čoveku i njegovom životu. Osnovna svrha ovog učenja je bila da nađem sebi leka. Ne za neku fizičku bolest nego za psihičko stanje, koje je u jednom trenutku postalo nepodnošljivo, a opet, klasična medicina nije imala ni objašnjenja, a ni pravo rešenje za tako nešto. Mene, kao mladog doktora, to je veoma razočaralo i nateralo da krenem nekim drugim putem.
Ništa od ovoga što ćete pročitati nije moje znanje, nego moje shvatanje tradicija i raznih učenja koja sam sakupljao na različite načine. Putovao sam po svetu srećući se i pričajući sa ljudima iz svih životnih domena, sa svih strana sveta. Posećivao sam razne škole, tražio različite knjige, boravio po svetim objektima mnogih religija. Proučavao sam različita ezoterična učenja, tradicije i filosofije. U tom traganju proveo sam više godina. Zatim su usledile godine apsolutne posvećenosti holističkom pristupu u lečenju, homeopatiji i jogi.
Autentično moja jesu mnoga pitanja koja postavljam i dileme koje su me mučile i još uvek me muče. Međutim, ni ona nisu isključivo moja. Sve te dileme i pitanja zajednička su svakome ko se upusti u iskreno proučavanje života, pa ako ste krenuli tim putem, ona su kako moja tako i vaša.
Mnoge stvari koje ćete pročitati ne uklapaju se u ono što nazivamo logikom zdravog razuma, niti se mogu naučno dokazati, te će samim tim izazvati skepticizam kod mnogih. No, moj cilj svakako nije da nekome nešto dokazujem. Ovo je rezime ličnog iskustva proisteklog iz nastojanja da svoj život dovedem iz totalnog haosa u relativni balans. Priča o tome kako sam iz jednog očajnog stanja u kome sam mrzeo sebe svako jutro kada se probudim, došao do toga da se budim srećan. Možda se ne probudim srećan baš svakog jutra, ali sigurno veoma često. Pri tome mi za to nije potreban neki poseban razlog, a imam mnoštvo svakodnevnih problema, kao i svaki čovek danas.
Iako ima dosta toga što je dovelo do mog sadašnjeg poimanja čoveka, njegovog bitisanja na planeti Zemlji i života uopšte, izdvojio bih tri bitne stvari koje su presudno oblikovale moj pogled na svet. Putovanja po našoj dragoj planeti Zemlji, vreme provedeno u ašramu u kojem se nalazi bolnica za lepru u Varanasiju u Indiji, i Re-Vision koledž za integrativnu psihosintezu u Londonu.
Žao mi je što postoji čitav niz iskustava koje sam proživeo u sklopu ovog učenja, koja ne mogu podeliti sa vama. Ne iz razloga što ne bih želeo, ili što ih smatram svojom tajnom, nego se njihova tajanstvenost naprosto skriva iza neizrecivosti. Postoje stvari o kojima se ne može pričati ili pisati, jer su svi jezici sveta isuviše siromašni da bi se tako nešto opisalo. To su iskustva koja svako mora da proživi sam za sebe, ako hoće.
***
Septembra 2012. godine otputovao sam u Japan. Tamo mi se nešto desilo. Ne mogu da objasnim šta i kako, pošto se ne radi o nekom konkretnom događaju. Ono što osećam jeste da se zaokružio jedan deo mog učenja. Učenje je dobilo smisao – i to je upravo ono što bih želeo da podelim sa drugim ljudima pišući ovu knjigu. Godinama sam pisao i pitao sebe zašto sve ovo pišem, kad sve to nema nikakvog smisla. Godinama su to bila nepovezana piskaranja, koja niko živi ne može da razume i koja se ne mogu povezati u neku razumljivu celinu. U Japanu je sve odjednom dobilo smisao i zatim se povezalo samo od sebe.
Radi lakšeg praćenja priče skrenuću pažnju da se u knjizi ne pridržavam isključivo hronološkog sleda putovanja, nego su poglavlja organizovana prevashodno prema mom unutrašnjem razvojnom putu. Putovanje je teklo ovim redosledom: 1996. godine otputovao sam za Nepal, gde sam ostao mesec dana, a nakon toga sam putovao još deset meseci po Indiji. Zatim sam proveo oko godinu dana na putu po zapadnoj Africi, krenuvši iz Maroka, preko Mauritanije, Senegala, Malija, Obale Slonovače, Gane, Burkine Faso, Togoa i Benina do Nigerije. Potom sam u periodu od 2000. do 2004. godine odlazio na po nekoliko meseci u Etiopiju, Peru, više puta u Nepal i na Tibet. Bolnicu za lepru u Varanasiju sam posle svog prvog boravka u Indiji posećivao sedam godina za redom, u periodu od 2001. do 2008. godine, provodeći tamo od mesec dana do četiri meseca. Sem dva detalja sa putovanja u zapadnu Afriku, koja ću samo spomenuti u tekstu, o tom putu, kao i o nekoliko kasnijih odlazaka u Nepal i o putu na Tibet, odnosno putovanjima na Himalaje, neću pisati. Smatram da dešavanja na tim putovanjima daleko prevazilaze opseg ove knjige, i što je još bitnije, za sada nisam siguran kako bih uopšte ta putovanja predstavio.
Knjiga se sastoji iz pet poglavlja koja zapravo govore o razvojnim fazama duhovnog puta prema učenju dr Roberta Asađolija, osnivača psihosinteze. Naime, prva četiri poglavlja – kriza pred duhovno buđenje, reakcija izazvana duhovnim buđenjem, kriza duhovnog buđenja i faza transmutacije jesu faze duhovnog razvoja svakoga ko je krenuo tim putem, dok je psihosinteza, što je peto poglavlje, rezultat svega toga. U poslednjih dvadesetak godina svog života jasno sam prepoznao te faze u sopstvenom razvoju, te je i ova knjiga strukturirana na taj način. Pakovanje za put kao uvodni deo, upoznaje čitaoca sa onim što  je potrebno, da bi se uopšte pošlo duhovnim putem.''
 
*Nastojimo da budemo što precizniji u opisu svih proizvoda, ali ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka.
Informacije o proizvodima nisu namenjene dijagnozi i lečenju. Za ozbiljnije poremećaje zdravlja i nelagode javite se svom lekaru, terapeutu, homeopati.